Razumevanje odnosa između nasleđa i okoline

in #psychology7 years ago (edited)

Ljudi koji su rođeni u istoj porodici (te stoga dele i gene i okolinu), često se međusobno vrlo razlikuju. Znamo takođe da na neke pojedince prodice, komšiluk i lokalna zajednica utiču u većoj meri nego na druge. Postoje slučajevi koji pokazuju kako neke osobe koje imaju sve životne pogodnosti ostvaruju slabe razvojne ishode, dok one koje su izložene najtežim životnim okolnostima postižu dobre rezultate. Kako naučnici objašnjavaju uticaj nasleđa i okoline, kada oni deluju na tako različite načine?

Svi savremeni naučnici slažu se kako je svaki aspekt razvoja pod uticajem i naslednih činioca činitelja okoline. Ali za poligenske osobine (one na koje utiče veći broj gena), kakve su, intelektualne sposobnosti i osobine ličnosti, naučnici  su još jako udaljeni od tačnog razumevanja načina delovanja naslednih činitelja. Uticaj gena na te složene karakteristike moraju proučavati indirektno.

Neki veruju kako je korisno i moguće odgovoriti na pitanje koliko svaki činioc doprinosi razlikama među ljudima. Međutim, sve ih se veći broj slaže u tome kako je na to pitanje nemoguće dati odgovor. Ti istraživači genske uticaje i uticaje okoline smatraju neodvojivima. Prema njima, najvažnije je pitanje kako, odnosno na koji način priroda i odgoj međusobno sarađuju. 



Pitanje "Koliko?"

Kako bi se zaključilo o ulozi naslednih činitelja kod složenih ljudskih karakteristika, upotrebljavaju se dve mere - procene heritabilnosti/naslednosti i mere konkordancije/podudaranja. Razmotrimo kakve nam informacije pružaju ta dva postupka i koja su njihova ograničenja.

  • Heritabilnost (naslednost). Procenama heritabil- nosti određuje se stupanj u kojem su individualne razlike u složenim osobinama, kakve su inteligencija i ličnost, u nekoj tačno određenoj populaciji, pod uticajem genskih činioca. Istraživači su odredili indekse heritabilnosti za inteligenciju i niz karakteristika ličnosti. Procene heritabilnosti dobijaju se iz studija krvnih srodnika, u kojima se upoređuju karakteristike članova porodice. Najčešća vrsta studija krvnih srodnika su upoređivanja jednojajčanih blizanaca, koji dele sve svoje gene, s dvojajčanim blizancima, koji imaju samo neke gene zajedničke. Ako su ljudi koji su genski sličniji sličniji takođe i po svojoj inteligenciji i osobinama ličnosti, istraživači pretpostavljaju kako nasedni činioci imaju važnu ulogu u tome.

Istraživanja inteligencije krvnih srodnika rezultirala su nekim od najkontroverznijih nalaza u području razvojne psihologije. Neki stručnjaci tvrde kako genski činioci imaju snažan uticaj, dok drugi veruju kako nasljeđe jedva da ima neku ulogu. Trenu tačno, rezultati većine studija krvnih srodnika podržavaju verovanje o umerenoj ulozi nasleđa. Kada se razmotre nalazi velikog broja istraživanja na blizancima, vidljivo je da su korelacije između rezultata koje na testovima inteligencije postižu jednojajčani blizanci dosledno više od korelacija između dvojajčanih blizanaca. Kod sažimanja rezultata dobijenih na više od 13 000 parova blizanaca utvrđeno je da za inteligenciju korelacija izmedu rezultata jednojajčanih blizanaca iznosi 0,86, a izmedu dvojajčanih blizanaca 0,55 (Scarr, 1997.).

Istraživači upotrebljavaju složene statističke postupke kojima upoređuju te korelacije. Ti postupci rezultiraju indeksima heritabilnosti koji se mogu kretati u rasponu od 0 do 1,00. Za inteligenciju njegova vrednost, utvrđena u istraživanjima provedenim u zapadnim industrijaliziranim zemljama na uzorcima blizanaca u dečjoj i adolescentnoj dobi, iznosi približno 0,50. Ta vrednost pokazuje kako se polovina razlika u inteligenciji koje postoje među decom i adolescentima može objasniti razlikama u njihovoj genskoj strukturi (Plomin, 1994.b.). Međutim, u odrasloj dobi indeksi heritabilnosti se povećavaju i katkad se utvrđuju vrednosti i od 0,80. Prema jednom objašnjenju odrasli imaju veći nivo kontrole nad svojim intelektualnim iskustvima od dece (McClearn i sur., 1997., McGue i Christensen, 2002.). Inteligencija usvojene dece jače je povezana s rezultatima njihovih bioloških roditelja nego s rezultatima njihovih usvajača, što takođe govori o ulozi nasleđa (Horn, 1983., Scarr i Weinberg, 1983.).

Istraživanja heritabilnosti pokazuju takođe kako su genski činioci važni i kod karakteristika temperamenta i ličnosti. Za često istraživane osobine, kao što su socijabilnost, emocionalna ekspresivnost i grupa aktivnosti, indeksi heritabilnosti utvrđeni na blizancima u dečijoj, adolescentnoj i ranoj odrasloj dobi su umerene veličine, oko 0,40 do 0,50 (Rothbart i Bates, 1998.). Međutim, za razliku od inteligencije, indeksi heritabilnosti za osobine ličnosti ne povećavaju se s dobi (Brody, 1997.)

  • Konkordancija (podudaranje). Druga mera koja se koristi kako bi se zaključilo o uticaju nasleđa na složene karakteristike je nivo konkordancije. Ona se odnosi na postotak slučajeva u kojima oba blizanca pokazuju neku osobinu onda kada je ona prisutna kod jednog jedne od njih. Tu meru istraživači u pravilu koriste kod istraživanja doprinosa naslednih činioca emocionalnim poremećajima i poremećajima ponašanja, za koje se može proceniti ima li ih pojedinac ili nema.


Stepen konkordancije može se kretati od 0 do 100 posto. Vrednost 0 pokazuje da ako jedan blizanac/bliznakinja ima neku osobinu, drugi/druga je nikada nema. Vrednost 100 znači kako onda kada je neka osobina prisutna kod jednog blizanca bliznakinje, tada je osobina prisutna i kod drugog/druge. Kada je stepen podudaranja znatno veći za jednojajčane nego za dvojajčane blizance, veruje se da nasledni činioci imaju vodeću ulogu. Takvi obrasci rezultata dobijeni su u istraživanjima shizofrenije (poremećaja koji obuhvata deluzije i halucinacije, teškoće s razlikovanjem mašte od realnosti te iracionalna i neprikladna ponašanja) i teške depresije kod parova jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca. Za shizofreniju je utvrđeno kako je stepen konkordancije jedinojajčanih blizanaca 50%, a dvojajčanih blizanaca svega 18%. Za tešku depresiju te brojke iznose 69 i 25% (Gottesman, 1991.; McGuffin i Sargeant, 1991.). Istraživanja usvojene deece potvrđuju ove nalaze. Biološki roditelji usvojene dece koja imaju shizofreniju ili depresiju češće imaju te poremećaje nego usvajači i članovi njihove porodice (Bock i Goode, 1996.; Loehlin, Willerman i Horn, 1988.).

Uzeta zajedno, istraživanja sličnosti među blizancima i usvojene dece pokazuju kako je tendencija pojavljivanja shizofrenije i depresije u određenim porodicama jednim delom pod utecajem genskih činioca. Medutim, znamo takođe da i okolina ima ulogu u tome, jer kada bi jedino nasleđe bilo važno, tada bi stepen konkordancije jednojajčanih blizanaca trebao iznositi 100%.